Др Паја Радосављевић

Др Паја Радосављевић
Др Павле Паја Радосављевић (1879-1958) био је професор психологије и педагогије и један од најоданијих пријатеља Николе Тесле. Своје високо образовање започео је на Учитељској школи, прво у Сомбору, а затим у Осијеку. Кратко је радио као учитељ, а затим уписује студије експерименталне психологије и педагогије у Бечу, које потом наставља на Универзитету у Јени, да би докторску дисертацију одбранио на Универзитету у Цириху 1904. године на тему „Напредовање заборављања с временом“. По повратку у Сомбор, неколико година радио је као учитељ и кратко као професор психологије у Учитељској школи, али никада није добио место професора на Универзитету у Београду јер га, као психолога експерименталне оријентације нису прихватали следбеници традиционалне психологије. Због тога одлучује да напусти Србију и одлази прво у Беч, а затим у Америку. Студије експерименталне психологије је поново похађао на Њујоршком универзитету, где је одбранио своју другу докторску дисертацију 1908. године, са темом „Утицаји садржине речи на примарно памћење“. Годину дана радио је као асистент за психологију на Универзитету Стенфорд у Калифорнији и упоредо студирао медицину. Недуго затим почиње да ради као професор на Универзитету у Њујорку, на Педагошком факултету, где је 1915. године изабран у звање редовног професора експерименталне психологије, педагогије и педагошке антропологије. Ту је остао до свог пензионисања 1945. године, а у неколико наврата је као гостујући предавач боравио у Југославији, где је држао предавања и семинаре за учитеље и наставнике.

Паја Радосављевић објавио је преко хиљаду радова из педагогије, психологије и антропологије, а посебан допринос дао је развоју експерименталне психологије. Посебно се занимао за тему памћења и заборављања, а значајна су и његова истраживања из области етнопсихологије, културне историје и педагошке антропологије. По својој психолошкој усмерености био је близак бихејвиористичкој оријентацији у психологији. Једно од његових најзанимљивијих дела је књига „Ко су Словени, допринос психологији расе“ (Who are the Slavs, а Contribution to Race Psychology) из 1919. године. У том делу Радосављевић анализира словенске народе и њихов однос са другим народима и предвиђа доминацију Словена у будућности, водећи се тезом да „ако је прошлост припадала Романима, садашњост Германима, будућност ће припасти Словенима“. Занимљиво је да ова књига никад није преведена са енглеског на српски језик, а један од оригиналних примерака чува се у Музеју Николе Тесле у Београду. У питању је примерак са посветом који је Тесла добио на поклон од Паје Радосављевића. Књига управо и почиње Теслином фотографијом и објашњењем „Научни дух модерних Словена, највећи изумитељ свих времена“.

Тесла и Паја Радосављевић упознали су се у Њујорку непосредно пред избијање Првог светског рата.Често су се узајамно посећивали, а водили су и веома обимну преписку. Многи су Пају Радосављевића доживљавали као неку врсту Теслиног секретара, јер су сви они који су хтели да ступе у контакт с Теслом, морали прво да се обрате њему, а сусрет с Теслом је највише зависио од његове процене и одобрења.Из преписке између Тесле и Радосављевића, која се чува у Музеју Николе Тесле, може се, између осталог, доста сазнати и о српској заједници у Америци у то време. Наиме, српски исељеници у Америци су били окупљени око два друштва која су међусобно била у оштром сукобу. У питању су били друштво „Србобран“, са седиштем у Питсбургу, и „Слога“ са седиштем у Њујорку. На челу „Србобрана“ налазио се Паја Радосављевић, док је „Слогу“ предводио Михајло Пупин. Тесла се никада није укључивао у рад ових друштава, нити је икад стао на страну иједног од њих, упркос свом блиском односу с Радосављевићем. Клонио се свих сукоба, па и покушаја помирења. Остао је непристрасан и доследан својим ставовима, али се свакако трудио да, кад год је могуће, буде од помоћи свима. Тесла и Радосављевић остали су велики пријатељи све до Теслине смрти 1943. године.
Повратак на врх стране